Visoko rizična trudnoća

Hipertenzija u trudnoći može nastati kao novo stanje, kao posledica trudnoće, ili na terenu već postojeće hipertenzije majke. Povišenim se smatra krvni pritisak iznad 140/90 mmHg, odnosno vrednost sistolnog (gornjeg) pritiska koja je za 30 mmHg veća, ili dijastolnog (donjeg) pritiska koja je za 15 mmHg veća od uobičajene.

Terapija se razlikuje od one van trudnoće, jer se najčešće grupe lekova za hipertenziju ne mogu koristiti zbog mogućeg štetnog dejstva na plod. Pored higijensko-dijetetskih mera, uglavnom se koriste centralni antihipertenzivi (Methyldopa, lek koji deluje na centralni nervni sistem).

Doza i vrsta terapije mogu biti ključne, pa je potrebno pratiti ne samo krvni pritisak nego i širi spektar parametara majke i ploda. Tako se sprečavaju komplikacije koje nastaju zbog neadekvatno određene ili odmerene terapije.

Gestacijski dijabetes je poremećaj metabolizma šećera koji se javlja u trudnoći. Dijagnostikuje se na osnovu povišenih vrednosti glikemije našte i/ili patoloških vrednosti na testu opterećenja glukozom.

Kao i drugi tipovi dijabetesa, povezan je sa brojnim komplikacijama trudnoće, kao što su srčane mane, polihidramnion i makrozomija ploda. Može se lečiti higijensko-dijetetskim režimom i odmerenom fizičkom aktivnošću. Znatan broj žena ima sklonost ka ovom poremećaju.

U praksi se jedan određen test često smatra dovoljnim, ali na kontroli plod, posteljica i količina plodove vode pokazuju stvarno stanje organizma. Savremeni cilj je da se spreči kasnija gojaznost, povišen pritisak i dijabetes kod deteta, u ranom ili kasnijem životnom dobu. Stanje se jednostavno koriguje i leči u trudnoći ako se prepozna i pravilno tretira.

Dijabetes melitus tip 1 je autoimuni poremećaj metabolizma šećera u kojem ćelije pankreasa ne proizvode insulin. Osobe sa ovom bolešću doživotno primaju insulin.

U trudnoći je terapiju obavezno korigovati. Hormoni koje stvaraju posteljica i plod, kao i lekovi koje majke primaju radi sprečavanja kontrakcija, zahtevaju prilagođavanje doza i pažljivo praćenje.

Neophodno je intenzivnije praćenje uz multidisciplinarni tim endokrinologa, a ponekad i nefrologa, oftalmologa i neurologa. Ako već postoje komplikacije na bubrezima, očima i drugim organima, stanje majke mora biti adekvatno izbalansirano pre planiranja trudnoće. Tokom trudnoće nastavlja se praćenje majke i ploda, a cilj je da se spreči dalje napredovanje komplikacija.

Kod trudnica bez komplikacija, uz pravilno vođenje kod subspecijaliste perinatologa i disciplinu majke, cilj je da trudnoća ne ostavi posledice na njen organizam.

Dijabetes melitus tip 2 je stečeni poremećaj metabolizma šećera koji je u velikoj meri povezan sa gojaznošću. Van trudnoće može se kontrolisati i oralnom terapijom.

Trudnice koje su trudnoću ostvarile na ovaj način se prate, a terapija se prilagođava savremenim pristupom, tako da se poremećaj ne ispolji ni kod majke ni kod ploda.

U ovakvim trudnoćama poželjno je da se trudnica multidisciplinarno prati kod subspecijaliste perinatologije, kako bi se obezbedio kvalitet praćenja stanja majke i ploda i ishod koji je dobar za zdravlje majke i bebe.

Štitna žlezda reguliše ukupan metabolizam u organizmu. Poremećaji mogu ići u smeru povećane funkcije (hipertireoidizam) ili smanjene funkcije (hipotireoidizam). Ponekad nisu otkriveni pre trudnoće i tek tada se prvi put konstatuju.

Komplikacije vezane za trudnoću najčešće se ispoljavaju kao hiperemeza (intenzivno povraćanje), infertilitet ili rekurentni pobačaji. Terapija podrazumeva nadoknadu hormona kod hipotireoidizma, a kod hipertireoidizma upotrebu njihovih antagonista.

Pravilna terapija i praćenje hormona neophodni su za kasniji potpuni fizički, psihički i intelektualni razvoj deteta, jer se vrednosti hormona odražavaju na stanje ploda.

Patološka gojaznost je stanje u kojem je BMI (indeks telesne mase) veći od 30. Povezana je sa brojnim nepovoljnim ishodima po zdravlje, uključujući infertilitet i komplikacije u trudnoći, kao što su hipertenzija i dijabetes.

Osnovni savet ovakvim trudnicama je higijensko-dijetetski režim uz fizičke aktivnosti i praćenje trudnoće radi pravovremenog otkrivanja komplikacija. Kada trudnoća počne uz veću telesnu masu, poželjno je na vreme utvrditi sve pojedinosti, kako bi se izbegle komplikacije koje medicina predviđa.

Zahvaljujući sve boljim terapijskim mogućnostima i većem preživljavanju kod lečenja maligniteta, sve je više trudnica koje zatrudne nakon maligne bolesti.

U vođenju ovakvih trudnoća neophodno je uključiti i onkologa i ponuditi pacijentkinji individualan i multidisciplinaran pristup. Sve se više razvija oblast onkofertiliteta, koja se bavi pacijentkinjama sa aktivnim malignitetom koje žele da nastave trudnoću.

Trombofilije su hematološka oboljenja sa sklonošću ka stvaranju krvnih ugrušaka (tromba). Nasledne trombofilije su posledica genskih mutacija u genima za proteine uključene u sistem zgrušavanja krvi (koagulaciju).

Mogu biti odgovorne za infertilitet, rekurentne pobačaje i kasne gubitke trudnoće. Često se otkrivaju tek u trudnoći jer ne daju izražene tegobe. Pažljivim uzimanjem porodične i lične anamneze i pregledom moguće je uočiti sumnju na ovo stanje.

Postoje protokoli uz individualni pristup. Prati se cirkulacija između posteljice i materice, kao i Doppler pupčane arterije (arterija umbilikalis), a na osnovu toga se određuje koja se terapija primenjuje. Saradnja sa hematologom, koji poznaje ovu užu oblast, neophodna je.

Anomalije uterusa su poremećaji u razvoju materice. Mogu proći nezapaženo na redovnim ginekološkim kontrolama jer su ponekad diskretne i ne daju tegobe, ali su često u osnovi infertiliteta ili rekurentnih pobačaja.

Koriguju se hirurškim intervencijama, najčešće histeroskopski, kao minimalno invazivnom procedurom. Nekada korekcija nije potrebna, a komplikacije se mogu prevazići odgovarajućom terapijom.

I nakon korekcije potrebno je pratiti stanje, zbog komplikacija koje se mogu očekivati usled ožiljka posle intervencije.

Endometrioza je oboljenje u kojem endometrijum, unutrašnji sloj zida materice, raste van materice i stvara endometriotična žarišta.

Bolest može godinama proći neprimećeno jer često daje nespecifične simptome, kao što su bolne menstruacije, bolni odnosi ili problemi sa pražnjenjem creva. Endometrioza je odgovorna za znatan procenat uzroka infertiliteta. Simptomi se obično ublaže nakon uspešno ostvarene trudnoće.

Deo zbrinjavanja je i ublažavanje bola tokom menstrualnog krvarenja i odnosa.

Gubitak trudnoće je izuzetno bolno i emotivno iskustvo, a novi pokušaj začeća često nosi određenu zabrinutost.

Ako se postavi dijagnoza rekurentnih pobačaja (više od dva uzastopna gubitka trudnoće), uputno je predložiti testiranje na potencijalne poznate uzroke, uz ispitivanje mogućih uzroka kod muškog partnera.

Detaljno uzeti podaci o ranijim pobačajima mogu dati mnogo odgovora, pomažu da se pronađe konkretan uzrok i da se izbegne nepotrebno ispitivanje. Među uzrocima koji se ispituju su:

• infekcije
• poremećaji ćelija grlića materice
• poremećaji unutrašnjosti uterusa i anomalije uterusa
• genetski uzroci
• hormonski disbalans
• nasledne i stečene trombofilije
• disbalans nekog od organskih sistema koji se posredno odražava na trudnoću

IVF (in vitro fertilizacija), poznata i kao vantelesna oplodnja, je postupak lečenja steriliteta u kojem se jajne ćelije oplođuju spermatozoidima van tela majke. Emotivni doživljaj i nivo brige često su veći kod roditelja čija je trudnoća nastala IVF postupkom.

Ponekad je razlog za vantelesnu oplodnju i određeno hronično stanje majke ili oca, što su dodatne komplikacije takvih trudnoća. Ipak, način vođenja i održavanja trudnoće ne razlikuje se značajno od trudnoće nastale prirodnim putem.

Trudnoće nastale nakon donacije jajne ćelije i spermatozoida zahtevaju sasvim drugačiji pristup. U organizmu majke tada postoje imunološki i genetski sklop dva „nova“ segmenta koje njen organizam prepoznaje, a poželjno je da ih „adekvatno prihvati“ kako bi se plod komforno razvijao. Signali koje plod šalje majčinom organizmu zahtevaju odgovarajuću terapiju, da bi se izbeglo dodatno opterećenje i da bi se organizam majke prilagodio.